Pod srebrnim granjem jesenjih reči
Boraviš jutrom,
Razmičeš lišće rukama rosnim...
Dotičeš koru...
Tebe li s*utim, opojnu, svežu,
U nemom prohladnom snu?
Dotakni poslednji ugao,
Pretačući svagdanju vatru
U konačno odsustvo boja...
I ponudi ono što jesi,
Tek, svakom ćeš poznatom dvojstvu
Nečujno spoznati međe.
I disaće središte tvoje
Dok prohladno jezero Lune
Bude rađalo dan...