u povečerje zemlje, kad zlatne truba
otvaraju se nevidljive kapije
i očevi kojih nema, naoružani do zuba
ulaze u domove pijani od krvi i od rakije
na njima šinjel ili nutralna gunjina
u nedrima praznina od zatravljena rata
zaboravljen je pokret koji miluje sina
pa klone ruka pala sa nečijega vrata
zlovremenilo, a rađala se deca
ižđika sin da vojniči i oca svog ukopa
za vojskama se vuku i dva ppa
jedan od zapada, drugi od istoka
zapadni otac ubije istočnog oca
ali i on padne, mrtvi progaze reku
i vraćaju se, svaki sa svoga koca
da blagosiljaju i deci hleb seku
u povečerje zemlje, kad zlatne truba
nevidljive otvaraju se kapije
i očevi kojih nema, naoružani do zuba
ulaze u domove pijani od krvi i od rakije
svaki se na pragu klati, a ispod trulih gunjina
davno je srce prestalo ljudski da kuca
ruka se digne sa vojničkog taina
i mesto hleb da seče, ona krvavo puca
lutaju očevi od istoka do zapada
i tek u povečerje prene ih truba žuta
krstače dime u praskozorja leta
putokaz vojsci da u mir ne zaluta