(spoken part, excerpt from CA. Blues by Milan Oklopdžić)
Krenuli smo peške uz neko stenje. Kit je stajao kod kola, proveravajući nekoliko puta da li su zaključana. Zastali smo na jednom uzvišenju. Svako je pošao na svoju stranu tražeći vlastiti prostor. Shelley je otišla do same ivice, gde se stena spuštala strmo ka okeanu. Izgledala je kao bela tačka na plavom. Osetio sam...
Bela tačka na plavom. Ili pukotina u plavom. Osetio sam muku, eto šta sam osetio. Hteo sam da niko ne bude pored mene ako budem morao da povraćam. Spustio sam se levom stranom do okeana, preskačući nasukana debla. Seo sam i počeo da posmatram površinu vode.
Neko je seo pored mene.
Video sam svaku kapljicu. Video sam atome iz kojih je svaka pojedinačna kapljica bila sastavljena. Video sam okean u delovima, kao mozaik. Talas je udarao o stenje i razgolićavao se preda mnom: sve delove sam mu upoznao, atomi su bili krupni u odnosu na ono što sam ja video. Otrkio sam nove čestice, sitnije od atoma, trebalo ih je nekako nazvati i celu stvar patentirati. Koga da obavestim o ovome? Snagom pogleda, ponovo sam sitne deliće sastavljao u talas i vraćao ga u okean. Igrao sam se sa talasom, onda s drugim, najzad s celim okeanom. Imao sam kontrolu. Kontrolu...
i onda, znao sam da bih morao da se osećam čudno, ali ništa mi nije bilo čudno. Znao sam da je ljudsko oko savršenije od bilo kog teleskopskog mikroskopa, da ga je trebalo pravilno iskoristiti, to je sve. Oko u mojoj službi, kontrola...
Sedeo sam tako satima. Onda sam odlučio da ustanem. DOneo sam odluku, razmišljao sam o važnosti promene položaja tela, ugla, rastojanja. Doneo sam odluku da ustanem. Pošao sam polako obalom, napravio sam nekoliko koraka i šta me nateralo da se okrenem?
Neko snažno osećanje, magnet, gubljenje kontrole. Pogledao sam ka mestu gde sam do malopre sedeo. JA SAM I DALJE SEDEO TAMO, ZUREĆI BESCILJNO U OKEAN.
Osetio sam znoj, kosa mi se digla na glavi. Shvatio sam, na trenutke, da sam jednim delom ostao tamo, a drugim otišao kako bih mogao da se posmatram. Oba dela su izgledala PRAVA, to mi je navuklo neopisiv strah. Mogao sam da se pipnem za lice, ali sam istovremeno utvrdio da se onaj drugi ja, pomerio dok je sedeo. Nisam više pokušavao da utvrdim koji deo mene je onaj pravi, hteo sam sebe da ubedim kako je moguće postojati u dva potpuno različita nivoa, u dva različita prostora, posedujući zajedničku svest.