Bože, pa još nisam spreman! Toliko sam
vježbao dušu, a evo: sav drhtim. Sav drhtim,
a znam: ubiću. Koliko još samo hitaca probnih,
prije onog što slediće bubnu opnu svijeta?
Stablo predamnom: frca iverje i miris se smole
širi uokolo. Cvili zguljena kora hrasta, što
dah mu i smrt na čelu ćutim, dok ruka
odskače uvis. Treba duboko udahnuti vazduh.
Čeljusti me bole, i trnu, toliko već dugo
stisnute vilice držim. Odjekuje šuma topčiderska,
prazni se šaržer, i jednako prazni mi se duša.
Čemu se ovo učim? I bez mene, jednako trajao
bi svijet, i druga se ruka dizala, istu
ispunjujuć svrhu. - Treba pucati, ne misliti
ni o čemu. Ponovo, nek ulazi metak u hrastovo
tijelo, ko u matericu! Kušah li, Bože, išta
od svijeta? Toliko sam gladan, i tako sit
u istom času. Tako odlučan i tako slomljen.
Bolesna je ovo žudnja, ali mrtav, znam,
pucaću od zdravlja. Sad moram biti miran:
trajaće kratko, ko vađenje zuba. Potom, sve
će mi biti svejedno, jer drukčije biće sve
u stropoštanom svijetu...
Sa stabala, u strahu, prhnule su ptice. Cjelivam vrelu cijev
revolvera i evo miran sam sasvim. Samo
mi se plače. Silno mi se plače.