daj da vam kažem svoju priču,
zovem se jozo živim na viču,
sve od rata na balkanu,
živim u jednosobnom stanu,
oblačim se vrlo svojski,
volim ovaj stil kaubojski,
iako stvarno nisam peder,
vrlo rado nosim leder,
al pravi kauboj viski pije,
i nosi čizme od ljute zmije,
a ja pijem rakije,vina
a cipele su mi alpina,
a kad jo krenem ja u disko,
šešir nosim strašno nisko,
kad god sedim ja u baru,
pušim west lajt cigaru.
ja sam jozo hadžiselimović,
kauboj iz ljubljane,
mesto wisky pijem lozu,
mesto konja jašem kozu,
pucam čim mi neki na put stane,
i ja sm kauboj iz ljubljane.
neki nemogu da shvate,
pa pitaju me jozo brate,
okad si kao kauboj sada,
tu istočno od zapada,
a ja kažem nek se zna,ja
kauboj sam iz BIH-a,
i sad sve više mi se vrača,
slika rodnoga bihaća,
mala kuča stadoo klava,
plava trava zaborava,
drštvo cjelo dobre volje,
u pozadini žitno polje,
a došla teška su vremena,
potukla su se plemena,
držanje je našeg mira,
preuzale grupa plavih.
ja sam jozo hadžiselimović,
kauboj iz ljubljane,
mesto wisky pijem lozu,
mesto konja jašem kozu,
pucam čim mi neki na put stane,
i ja sm kauboj iz ljubljane.
mala kuča sad je siva,
od upotrebe eksploziva,
družtvo jedan drugog kolje,
u pozadini minsko polje,
indijance strpali u rezervate,
a nas u protektorate,
a ja uvek oču svoje,
odo majko u kauboje,
u sloveniji sad u domu,
glumim postraumatsku komu,
pa sva izbeglička prava,
garantuje mi država,
bolje ipak bit bosanac,
neko crven indijanac.