Od tvoga tista i od tvoga kvasa
Ja san naresa, evo me prid tebon.
Ka slipi putnik ča je sve obaša
I štuf se svega kripi tvojin nebon.
Od tvoje ješke i od tvoga bruma
Za mene nima slajeg da me mami;
I dok počivan nasrid tvog saluna
Rojeni škoju, napokon smo sami.
Prid tebon stojin, dil san tvoga srca,
Sve ča san steka, sve san tu iskrca;
U tvoj san mandrać, umoran ka lađa,
Spustija sidro na kraju vijađa.
Od tvoga kvasa i od tvoga tista
Ja san naresa, prova ča san moga;
A sad prid tebon dršćen poput lista
I pružan konat od života svoga.
Od tvoga kruva i od tvoje pašte
Još ćutin forcu, priman tvoju kripost.
I opet prid noć kad zasvitle laštre
Rojeni škoju, gledan tvoju lipost.