Sad se tiskaš u toj sobi s materon i troje braće:
Pusti sve to, zaudobi: sve ča nimaš, vrime dat će.
Još si mlada i nevojna, ma je to za kratko vrime,
A već pisma milopojna spominje tvoj stas i ime.
Gospojice, lipo dite, nek te stignu naše riči,
U te zore ča te kite nek ti poju mladi tići.
I nek blagi san umiva tvoje oči, tvoje lice;
Nek od sriće sve zapiva, lipo dite, gospojice.
Oli ne znaš i ne vidiš iza ventula i škura
Dok počivaš i dok sidiš da dohodi tvoja ura.
A u kali klapa piva nike teple, stare kante
Pa se blagost noći sliva u te pisme ča se pante.
Gospojice, lipo dite ča te san od svita ote,
U tvon srcu sad su skrite sve jubavi, sve lipote.
Noć nek svitli i nek teče po kušinu i niz lice;
Ruvinat ga ništa neće, lipo dite, gospojice.