Rekli su mi da je došla iz provincije
Strpavši u kofer snove i ambicije
Drug je studirao sa njom
Pa smo se najzad sreli ona i ja
Shvatih, Bože, ovo je sazvežđe za nju provincija
Srce stade kao dete da se otima
Tražili smo se po prethodnim životima
Ostavih iza sebe sve
Zablude, promašaje koji tište
Prosto, lako, k o neko beznačajno pristanište
O, da mi je da se još jednom zaljubim
Opet bih uzeo kostim večnog dečaka
I opet bih smislio kako da prodangubim
Dok ona ne sleti niz hodnik studenjaka
Gorda naspram podsmeha i spletki poslednjih
Usamljeni galeb iznad mora osrednjih
Reči bi sve pokvarile
Samo se ćutke pokraj mene stisla
Sami, svoji, izbeglice iz besmisla
O, da mi je da se još jednom zaljubim
Opet bih gledao niz kej kao niz prugu
I opet bih znao da se u oblak zadubim
I čekao bih samo nju, nijednu drugu
Napiši mi pesmu, mazila se. Nisam znao da li ću umeti
Reči jesu moje igračke, cakle mi se u glavi kao oni šareni staklići kaleidoskopa i svaki put mi je druga slika u očima kad zazmurim
Ali, postoje u nama neke neprevodive dubine, postoje u nama neke stvari neprevodive u reči, ne znam...
Napisi mi pesmu, molila je, i nisam znao da li ću umeti. Voleo sam je tako lako, i tako sam teško to znao da pokažem
I onda, odjednom, na rasporedu mladeža na njenim leđima, kao tajnu mapu, pokazala mi je u koje zvezde treba da se zagledam...
I tako, eto ti pesma, ludo jedna...